Pišem o muzici, o čemu bih drugo. Otkako sam u rokenrol vodama (kao slušalac) uvideo sam da postoji mnogo abnormalnih pojava. Internet je savršen medij, na kome hvala bogu, svi možemo da budemo ono što želimo, pa čak i rokenrol novinari, što je moj slučaj. Zato ću uzeti sebi za pravo da pišem o nekim stvarima za koje nisam siguran da sam merodavan, ali, kao što rekoh, ovo je samo internet, a ovde svi imamo priliku da se pretvorimo u ono što zapravo nismo.
Pojavilo se dosta novih bendova u samo par poslednjih godina. To je dobro, ma odlično. I ja još uvek sanjam da ću jednog dana napraviti svoj bend, imati svoju publiku, ljude koji će se identifikovati sa muzikom koju im prezentujem, deliti autograme, keziti se fotografu dok se punoletne klinke utkruju oko mene i slično. U današnjem vremenu snovi veoma lako postaju realnost, pa mislim da ne bi bio veliki problem da kupim instrument i oko sebe okupim još troje-četvoro ljudi sličnih razmišljanja i da zaplivamo tim vodama. E sad, šta mi je još potrebno za to? Instrument. Ok, dva meseca bataliti pljuge, stisnuti se za vopi, pljesku i slično, a ne bi bilo loše da se i oznoji dupe na nekoj građevini. Ma petsto eura ko od šale, pa biraj. Za početak, ne postoji loš instrument. Učenje, vežbanje, sve to dođe na svoje. Odgovorno tvrdim da ne postoje glupi ljudi koji ne mogu, već postoje samo lenji koji neće. E sad, talenat jeste jebena stvar, pa nekom treba malo više da nešto savlada, nekom jok. Uz pretpostavku da si u prvoj kategoriji, početni zadatak je rešen. Savladao si instrument, krećeš da sviraš nešto što je neko pre tebe odsvirao, usavršavaš tehniku, a normalno je da jednog dana prelomiš i poželiš da stvoriš nešto svoje. Za tvoje prijatelje, za svoju dušu, skroz nebitno. Treća etapa je da si okupio istomišljenike u bend i da želiš javno da prezentuješ svoj rad. E tu nastaje problem. Tu već dolazi pomenutii talenat da naplati ceh. Jebi ga, odlično sviraš, skidaš Hendriksa u originalu, ali, kreativnost koja traži urođen dar ti ne dozvoljava da odmakneš dalje od toga. U prevodu ne znaš da napraviš pesmu. Ili znaš, ali to nije ono što ti sam od sebe očekuješ. Sve ovo je u slučaju da ti fali doza samokritičnosti, pa ti se od melodije „do-mi-sol-sol“ pričinjava neka od Betovenovih simfonija.
Upravo ovde nastaje prekretnica. Da li ćeš i dalje svirati za svoju dušu ili ćeš uveseljavati društvo na derneku sa „Kotorom“, ili ćeš pokušati da nešto od svojih ideja predstaviš publici. Nažalost, subjektivno mislim da danas mnogi kreću poslednje pomenutim. Ovde izuzimam zajebante koji su otvoreno svesni svog netalenta i neznanja i furaju priču pred 50 ljudi kako bi se fino zajebavali, družili, putovali i upoznavali sebi slične. Toga dosta ima u punk muzici, a bilo je i više ranijih godina. Međutim, danas je mnogima blam da se pojave takvi pred publikom, jer im je veoma stalo šta će drugi reći za njihovo sviračko umeće. Toliko o panku.
Napravio si bend, snimio pesme i želiš da ih nekom odsviraš. Teško je, znam. Niko ne želi da pusti u svoj klub početnika koji još svira autorske pesme sa deset pregleda na jutjubu. Lako uočavaš da je internet prilika da se samopromovišeš. Stranice, kanali, blogovi… širok je spektar mogućnosti, a sve je džabe. U kratkom vremenskom periodu će se pročuti u tvom društvu ili gradu da imaš bend i da „nešto“ sviraš. Čak ćeš i iskukati od nekog gazde kluba da te pusti u utorak u 18h (kad nema nikoga od stalnih posetilaca) da imaš svoj petnaestominutni nastup. Počelo je. Sazivaš prijatelje, zamoliš ih da i oni pozovu svoje i ti si nekako održao svirku pred bar dvadeset ljudi. Nije loše za početak. Zapisao si u svojoj autobiografiji crvenim, boldiranim, podvučenim i iskošenim slovima kako si imao prvu svirku. Ne brini. Ovakav događaj ćeš ponoviti još nekoliko puta, ali, kao što je i normalno, poželećeš nešto više od toga. Brzo će ti dopizdetiti da na svakoj svirci gledaš devojku, kevu, par ortaka i par njihovih ortaka.
Došli smo do onog pravog. Prethodnih trideset redova slobodno zaboravite i opsujte me zato što sam vas zamajavao sa nepotrebnim (aka ruski klasici) uvodom. Kako da zasviraš pred više ljudi? Kako da otputuješ u neki drugi grad? Ne bi bilo loše ni neki festival posetiti, pa makar to bio i termin u 18h koji dobijaš kod gazda Žike u lokalnom klubu. E, ovde ti je potrebna mnogo veća promocija od sopstvene. Tvoju priču mora da napiše ili ispriča neko drugi. Neko ko ima medij u svojim rukama. Nebitno da li je to Dejvidov i Škarin fanzin koji prati hiljadu ljudi ili neko mnogo masovniji u tom pogledu. Nije šala, uložio si toliko vremena, para, nerava, zapostavio porodicu, školu i sopstveni život zarad jebenog benda, a evo, već dve godine nisi maknuo od tvog gazda Žike (Zove se Živojin, al ga stid da ga ljudi tako oslovljavaju). Ime tvog benda se nigde ne pominje, album kao i da nisi snimao, jer pregledi nisu prešli ni trocifren broj… Recenzija i intervju su tek pojam.
Naravno, internet je i to olakšao, pa veoma lako možeš sa svima da stupiš u kontakt, čak i sa predsednikom države ako poželiš. Dobro ne baš sa njim, on još uvek provaljuje za šta služi koji „enter“, a na „alt-ove“ tek treba da pređe u narednim časovima. Elem, kontaktirao si fanzine i portale, šalješ im link albuma da napišu nešto o istom, mada, potajno priželjkuješ i jedan intervju. Urednici takvi kakvi su, ima ih raznih. Nepobitna činjenica je da posao muzičkog novinara u samostalnim medijima predstavlja suvi volonterizam, pa pojedinima pukne nerv da pišu o početnicima kao što si ti, jer brzo kreću tražiti načine kako bi upali u ozbiljniju priču, među popularnije muzičare, ne bi li i oni (jednog dana) uzeli mrvicu tog kolača. Hvala bogu, skonto si od malih nogu da u našoj lepoj zemlji imaš dve šanse za uspeh. Da odeš iz nje ili onaj popularniji, a to je veza, bajo. Pošto nema za šta ker da te ujede, tražiš i tu poznanike, poznanike poznanika i tako se lagano guraš. Negde na reč, negde ako treba i podmažeš, bože moj, tako svi, pa što ne bi i ti. Ovo se čak i rimuje. Dobio si recenziju, najavili su ti cert, prvi put si imao priliku i da nekom odgovoriš na pitanje zašto ti se bend zove Morning Erection (ne postoji naziv, slobodno uzmite ako vam se sviđa, jer sam ja još na prvom koraku odustao od benda). Priča se nastavlja. Tvoj intervju će pročitati drugi portal, pa te možda i oni pozovu, jer, jebi ga, razbio si zid anonimnosti. Ako treba, plati i njima, ne brini, možda te preporuče da sviraš sa nekim poznatijim bendom čiji su oni PR (pušači ra…, da se ne izražavam).
Nego, pošteno ja odužih. Ukoliko je ostalo još budnih, probaću da poentiram. Pitanjima, podrazumeva se. Šta ćeš ti mladi gospodine (nisi više ni mlad toliko) imati od svega toga? Prošlo je već fino godina, a sav tvoj uspeh je što si dobio nekoliko naručenih recenzija, par plaćenih intervjua gde si trabunjao o tome kako je scena sranje jer ti niko ne dolazi na svirku. Čak i onomad kad si zasvirao kao predgrupa najvećem srpskom bendu, „slušalo“ te sto ljudi koji su okoreli fanovi tog najvećeg srpskog benda. Da li si primetio mutne poglede od strane njih? Ne, nisu bili pijani, tek su se zagrevali. Da li si ikad pomislio da ti drugari koji dolaze na tvoje svirke nisu prava publika i da tvoje pesme znaju samo zbog toga što te poštuju na toj osnovi? Ne, ti si samo uspeo da smuvaš bolju ribu od ove što si imao (ona rokerka, nosi kožnjake i loži se na tabletice, a prethodna bila fensi, jebi ga) i da se pohvališ na fejsbuku sa par profi fotografija koje si platio skuplje nego snimanje prosečne malograđanske svadbe.
Crnjak je kad ja amater novinar moram da ti odgovorim na ova pitanja. Prvo i osnovno. Jedini problem tvog neuspeha je u zato što si preletio treći korak o kome sam pisao negde iznad. Talenat. Možda je problem što nisi bio dovoljno samokritičan i što si previše slušao reči onih koji te vole i poštuju (nisu hteli da te povrede) pa nisi stao na vreme. A ti si izabrao teži put da bi došao do istine o sebi. Platio si da ti neko kaže kako ti je dobar album i kako si odvalio na svirci da bi posle to šerovo i zahvalio portalu na objektivnosti. O tome kako u Srbiji ne postoji realna i stručna muzička kritika, utopija je govoriti, ali, varaš se momče da je marketing u rokenrolu 90% posla. Publika će te provaliti kad tad, publika je marketing, ona piše iskrene recenzije, ona objetivno izveštava sa koncerta. Jer, ako nisi njih zadovoljio, ostaje ti samo da zadovoljavaš sebe, u prevodu (da se ipak izrazim), da i dalje drkaš kurac i tripuješ rokenrol.
Dejvid
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon