Година издавања: 2013
Издавач: Свет књиге
Рецензија: Бранка Војиновић – Јегдић
ХЕРБАРИЈУМ БЕСКРАЈА
Читајући књигу ,,Скупљачи јесењег лишћа“ ауторке Бранке М. Касаловић и код мене су се усковитлала осјећања као да их је понио снажан вјетар па поново вратио. Није лако сјећати се града који је некад био њен а то више није, али је још теже писати о њему, одболујући тако још једном његов губитак. Враћајући се на улице које је некад вољела и познавала сваки њихов педаљ, бива поражена спознајом колико је у њима сад све страно и отуђено али и страшно. И све те успомене, ма колико да су већ сјетне носе над собом још тамнију сјену. Понекад ту меланхолију разбије зрачак неког срећног тренутка, неки безбрижни период, нека духовитост али нада и љубав ту су увијек и помажу да се човјек не изгуби у лавиринтима туге.
Ауторка преноси читаоцу истину не покушавајући ничим да је уљепша или прикрије, нешто што се можда не би допало читаоцу дарује на свој начин пун љепоте казивања, уводећи га у своје живљење, надање, снивање али поклањајући му и пехаре горчине да их попије заједно са њом. Све те приче из дјетињства, младости и садашњости преплићу се и у том ковитлацу ране још више боле и крваре. Пишући о својим пријатељима она вјерно описује њихове ликове и судбине нудећи читаоцу потпуно саживање са тим догађајима и временом, а да при том не покушава ништа да сакрије. Њихове мане не уљепшава, њихове грешке не осуђује, али зато њихове наде подгријава и ту је увијек да пружи руку подшке и утјехе. У те приче уклапа се и прича о својој баби која јој је поклонила своју огромну љубав а она јој је узвраћала истом мјером.
Звук тастатуре као најљепша музика извлачи из ауторке све оно за шта не би имала храбрости да каже усмено, све њене унутрашње немире и сумње, све радости и сва очекивања, и она то исказује поетично и надахнуто. Кроз сво приповиједање појављује се лик оца коме у ствари она посвећује све своје ријечи јер само на тај начин може да му опрости рани одлазак. Недостатак његовог постојања и љубави оставио је дубок траг који чак ни улога мајке није могала да избрише. Та периодика остављања тече и даље, али не тако трагично. Пишући оцу она вјерује да постоји у овом космосу нешто много више и значајније што (срећом по нас) људски род још увијек није открио.
Скупљајући у књигу своје успомене она их упоређује са опалим лишћем које самим опадањем кида ону нит која га веже и почиње да блиједи, повремено бљескајући тек да опомене да се треба сачувати. Она препознаје те бљеске попут правих скупљача и успијева да их окупи у нови, вјечити хербаријум бескраја који неће моћи однијети никакви окрутни вјетрови. А сво то лишће не би постојало да није било дрвета:
Било је дрво / На сред ледине / Хладне / Раскошно и бело / У дну засечено / Па шепаво изнутра. / Стани! / ...
И онда је дрво прогледало вјером човјека, а вјера је оно што нас води напријед.
Да бих написала ове редове књигу сам читала више пута и сваким новим исчитавањем откривала сам нове боје овог прекрасног лишћа које сам и ја тако скупила и сачувала, што топло препоручујем и другима.
Podeli sa prijateljima:
EmoticonEmoticon